Кратка историја Лекарске коморе и њеног Гласника

Нагли развој медицинске науке у у Европским земљама 19. века, а нарочито у њеним последњим деценијама пратило је отварање нових болница и лекарских ординација, док са друге стране лекарску праксу тог доба каракетисала је потпуна независност у раду. Стога се међу све бројнијим лекарима тог доба јавља потреба за доношењем обавезујућих правила за све чланове лекарског сталежа ради унапређења праксе и повећања сигурности њених чланова што је резултирало формирањем првих струковних удруживања лекара (1858. године у Великој Британији формиран је Општи Медицински Савет General Medical Council, у Француској исте године основан је Association generale des Medecins de France, затим 1897. године Le sou medical, док је у Аустро-Угарској 1891. године донет закон о лекарским коморама, оснивају се ЛК у Чешкој 1894. године, у Пољској 1893. године).

У Србији 19. века брига за подизањем квалитета лекарског рада огледа се у подношењем Совјету «пројекта по струци лекарској» 1860. године и његовом допуном «правилима за фондове грађанских болница» 1861. године. Због прилика у земљи ови предлози нису прихваћени већ је 1865. године усвојен нов «закон о подизању и устројству болница». То је био први санитетски закон у Србији. Следећи крупан догађај у развоју лекарске струке у Србији збио се августа 1872. године када је група младих лекара основала Српско лекарско друштво, и затим покренула часопис часопис «Српски архив за целокупно лекарство» (данас је један од најстаријих активних европских медицинских часописа).

Школовони у градовима Европе по повратку са студија доносили су и савремена схватања лекарства. Прави пример за то је чланак «Извештај о раду лекарских заједница и удружења»  објављен у Српском архиву 1896. године (св. 7, стр. 391).  Чланак преноси «правилник лекарског сталежа» који је израдила бечка лекарска комора «после дугог саветовања», у коме се у три тачке дају приципи лекарске етике. Први члан «личних односа лекара између себе гласи: високо држање колегијалитета, части и достојанства лекарског сталежа и њихових заједничких интереса нека буде прва дужност лекара» ту се дају и препоруке у понашању лекара приликом конзилијарних прегледа. У другом члану износи се став о односу лекара према пацјенту где се наводи: «лекар се има у првом реду о добру свог пацјента старати», затим о праву лекара наплате одговарајућег хонорара осим у случајевима када болесник не може да плати као и да лекар није дужан «сваког пацијента да прими» али у хитним случајевима «не сме своју помоћ ником одрећи». Истиче се и «чување тајне болесника» коју лекар мора у «њвишим границама упражњавати». Трећи члан овог кодекса бави се «спољним положајем лекара» односно «као лекарског сталежа недостојан поступак» оглашавање у новинама, «шарлатанство» и «надрилекарство».

Све ово је претходило и утицало на стварање пројекта закона о лекарској комори у Краљевини Србији објављеним у српском архиву (година 1901, св. Л0, стр. 482) који се састојао се од 46 члана. Стога се 1901. година сматра годином почетка рада лекарске коморе у Србији.

По овом закону сви лекари који имају право лекарске праксе образују лекарску комору  која је легитмни заступник лекарског сталежа у Краљевини Србији (чл. 1. и 2.). Као задатак коморе наведено је да «расправља питања која се тичу како лекарског позива и интереса лекарског реда, тако исто и интереса народног здравља». По овом нацрту закона лекарском комором је управљао одбор од 15 чланова (7 из Београда и 8 из унутрашњости) који су између себе бирали 2 кандидата за преседника, а сам избор председника вршио је Министар унутрашњих дела. Управни одбор је «фигурирао као суд части». Сви чланови коморе били су дужни да редовно уплаћују «новчани улог», а неплаћање је било скопчано са губитком лекарске праксе. По објављивању овог нацрта закона међу лекарима развила се полемика од потпуног негирања потребе формирања коморе до безрезервне подршке. Како је текла расправа забележено је у српском архиву  из 1901. године св. 11.

После I светског рата, септембра 1923. године, уредбом Министарства народног здравља, а на иницијативу Југословенског Лекарског Друштва (под председништвом проф. др Милана Јовановића Батута) (Гласник 1927, бр 3, ст. 60) обављени су избори за лекарску комору за територију «Србије, Војводине и Срема» али су потом поништени и  поновљени 27. јанура 1924. године. На основу изборних резултата 2. фебруара 1924. године формиран је одбор ЛК, а за председника лекарске коморе за Србију, Војводину и Срем изабран је др Јован Данић.

Др Јован Данић је први председник ЛК за територију Србије. Рођен је 1854. године у угледној Београдској чиновничкој породици. Године 1869. је уписао правни факултет на Високој школи у Београду где је изучавао природне науке. Пошто је положио испите 1870. године уписао је медицински факултет у Цириху (7 семестара). Године 1874. у Вирцбургу докторирао, потом се вратио у Србију где је започео са приватном праксом. У годинама 1876-1781 као војни лекар обављао дужност санитетског капетана. Године 1884. постављен за «секундарног лекара» душевне болнице, а од 1886. године постаје њен управник. Крајем 1889. године премештен је за физикуса округа Ћупријског. Године 1892. на молбу поново враћен за лекара Душевне болнице у Београду. Од 1894. године поново управник ове болнице. Пензионосан 1911. године. Објавио преко 200 чланака у «Народном Здрављу» и «Српском Архиву». Био је посланик у Народној скупштини 1901-1903 године. Учествовао је у скупштинској делегацији која је после преврта путовала у Женеву у вези са избором новог владара. Дугогодишњи председник Српског лекарског Друштва, био први председник ЛК за територију Србије. Преминуо 1924. године (Српски архив  Влавимир Станојевић св. 10, стр.  960).

На територији Краљевине СХС је формиране су четри лекарске коморе са средиштима у Београду, Сарајеву, Загребу и Љубљани.

Уследио је заједнички састанак састанак свих лекарских комора у држави 15. априла 1924. године у Загребу ради «једнобразности рада и једнодушности у одбрани најбитнијих сталешких интереса».

Предусретљивошћу министарства народног здравља лекарска комора је добила «дрвену кућицу од  4 просторије» у дворишту очне клинике у Видинској улици 3л (данашња улица Ђжорђжа Вашингтона). На првом заседању одбора коморе одржаног  8. марта 1924. године донета је одлука о формирању именика коморе, одређена је висина чланарине,изабрани су секретар и благајник коморе. Следећих месеци у именик коморе уписује се преко 1200 лекара. 25. октобра 1924. године, изненада за радним столом, са оловком у руци преминуо је председник ЛК за Србију Војводину и Срем др Јован Данић. Три месеца касније на Састанку одбора за новог председника Коморе изабран  је Проф. др Ђорђе Нешић до тада потпреседник ЛК.

Петнаест месци након прве седнице одбора одржана је прва годишња скупштина лекарске коморе за Србију, Војводину и Срем (12. и 13. јула 1925. године) и том приликом одлучено је о покретању гласника коморе ради информисања целокупног чланства о раду коморе и одлукама одбора.. За главног уредника изабран је др Букић Пијаде. Др Букић Пијаде, рођен  4. маја 1879. године у Шапцу, завршио Медицински факултет у Бечу, гинеколошке студије у Минхену, одборник града Београда. Објављивао стручне радове у «Архиву зе целокупно лекарство» и популарне медицинске чланке у «Политици» (извор: Ко је ко у Југославији, 1928. година). О заседању прве Главне годишње скупштине ЛК писао је и лист Политика од 13. јула 1925. године.

Први број Гласника ЛК за Србију, Војвиодину и Срем подељен је чланству  децембра 1925. године. С обзиром да је обухватао активност коморе у протеклих 18 месеци штампан је на 237 страна.

У овом броју Гласник објављује записнике седница одбора ЛК, затим записник са главне годишње скупштине и уредбе министарства наредног здравља који се односе на ЛК.

Јула 1925. године Проф. др Ђорђе Нешић подноси оставку на место председника ЛК и на рад у одбору због «преоптерећености и нарушеног здравља». За новог председника ЛК изабран је др Теофил Мирковић али већ јануара 1926. године подноси оставку коју образлаже «скорим одласком у пензију». Следећи председник ЛК био је Коста Констатиновић.

Кратко задржавање на председничкој функцији и честе оставке можда се могу објаснити и слабом сарадњом са Министарством Народног Здравља (МНЗ), а на ово индиректно упућује колективна оставка одбора Сарајевске ЛК и меморандум лекарских комора краљевине упућен министру народног здравља (марта 1926. године). У меморандуму се наводи изостанак одговора министарства на представке и иницијативе лекарских комора. 

Током 1926. године изашла су четири броја Гласника ЛК за Србију, Војводину и Срем. Увидом у записнике одбора и записник годишње скупштине ЛК објављених у Гласнику  може се закључити да за разлику од претходне године почињу да се разматрају теме осигурања лекара, запошљавања страних држављана, нови нацрт уредбе о ЛК и питање укључивања зубних лекара у ЛК. На Годишњој скупштини донета је одлука о оснивању потпорног фонда ЛК. Гласник објављује и  «Минималне таксе за награду лекара који врше општу лекарску праксу», односно минималне цене лекарских услуга и правилник за њихову употребу (број 1,  1926. Година).

Гласник у 1927. години у првом броју објављује предлог правилника потпорног фонда ЛК намењен члановима коморе који «услед болести или старости западну у тежак материјални положај», док у другом броју информише се чланство о трећој годишњој скупштини ЛК (10. април 1927. године). Претходно одлагање годишње скупштине због недостатка кворума (1/5 уписаних чланова) превладано је уредбом којом се мења пословник тако да се (поновљена) годишња скупштина може одржати и са мањим бројем присутних чланова. С обзиром да је комора тада имала 1526 уписана члана окупљање више од 300 чланова  ради одржавања  годишње скупштине био је тешко оствариво, јер број учесника и на каснијим скупштимама ЛК није прелазио 70.

Активности коморе у протеклих годину дана резимирао је др Букић Пијаде секретар ЛК и уредник Гласника. У успехе коморе наводи се стварање именика коморе, стварање пословника одбора, сталешког правилника, пословник за главну годишњу скупштину, пословник о поступку дисциплинског суда права, право коморе на давање месног права праксе и «саслушање коморе у свима санитетским питањима». Као проблем навео је «бујицу наметљивог рекламисања и у Београду и у унутрашњости». На крају годишње скупштине, због истека трогодишњег мандата члановима одбора  приступло се избору новог одбора и за новог председника изабран је др Лазар Генчић.

Од Трећег броја у 1927. години Гласник уређује др Светислав Стефановић, те је концепција листа нешто допуњена, јер поред објављивања записника са састанка одбора и одлука дисциплинског суда Гласник се бави питањем односа лекарског рада и социјалног осигурања, запошљавањем страних лекара, проблемом надрилекарества, односа ЛК и синдиката. На годишњој скупштини било је мишљења да би лекарски синдикат својим методама  рада могао успешније да се наметне МНЗ. У кратким цртама  описују се активности других комора у земљи и иностранству.

На  конференцији Лекарских Комора, одржаној 25. и 26. септембра 1927. године у Рогашкој Слатини, покренуте су иницијативе за ревизијом уредбе МНЗ о ЛК, споменут је  проблем надрилекарства у целој држави, дато је мишљење о  «хиперпродукцији љекара и о опадању љекарског сталежа». На овом скупу покренута је иницијатива за ограничењем рада лекарима специјалистима на област из које имају специјалност и одбијен је захтев зубних хирурга и доктора зубне медицине да постану чланови ЛК, те се упућују  да оснују своје удружење. Питање социјалног осигурања и социјалне медицине уопште размотрено је у реферату уредника Гласника Др Светислава Стефановића «слободан избор лекара и окружни уреди». У истом броју објављују се прикази других гласила: «Српски архив», «Гласник министарства народног здравља», «Лијечнички Вјесник!» и «Лекар».

За пети број Гласника карактеристична је расправа «око назива лекара са руских медицинских факултетета». Питање је покренула Сарајевска ЛК оспоривши право руским лекарима да се зову докторима и постављена је сумња у праксу да се руским емигрантима без оригиналних диплома признају уверења од стране Руско-српског лекарског друштва. Расправа се завршила закључком да лекари који су завршили медицински факултет у Русији имају право да се називају докторима док ЛК има право провере уверења издатог од Руско-српског лекарског друштва. У рубрици «важнија решења и саопштења» забележена је негативна рекција коморе на уредбу МНЗ о обавезном практичном стажу. У следећем броју Гласника (Гласник број 1, 1928. година)  објављена је спорна уредба «о обавезном практичном стажу за медицинаре ии лекаре» као иичитава преписка између ЛК ииМНЗ.  Поменутом уредбом уведена је обавеза практичног стажа у трајању од годину дана, за лекаре по добијању дипломе на медицинским факултетима, али ииза лекаре са мање од 10 година радног искуства. Други део уредбе за чланове ЛК је био неприхватљив те је ЛК тужила МНЗ  Државном Савету Краљевине СХС на коју је након 3 месеца негативно одговорено.

Ова  уредба била је једна од тема и приликом четврте годишње скупштине ЛК (Гласник   број 2, 1928. година). На овом скупу  поново је тражено од МНЗ повлачење спорног дела уредбе, затим заштита лекара од политичког утицаја, изједначавање «општинских» лекара са државним, заустављање тенденције отпуштања лекара у општинским и државним службама, захтевано је присуство ЛК у Санитетском савету, смањење права бесплатог лечења и укључивања МНЗ у борби против надрилекарства. У дискусијама чланова ЛК  наводе се отежане материјалне прилике у лекарском сталежу због економске кризе.

У следећих годину дана ЛК је успевала да у појединачним случајевима поништи отпуштање или неоправдано премештање лекара, али ниједан од њених захтева није испуњен (говор секретара ЛК др Светислава Стефановића на 5. годишњој скупштини, Гласник 3, 1929. година). Разлог можда лежи у чињеници да у овом периоду долази до промене три министра на челу МНЗ и стапање МНЗ са Министарством социјалне политике.

На петој годишњој скупштини ЛК доминирала је расправа о пројекту статута лекарског фонда, док су поједини војвођански лекари покренули питање формирања посебне ЛК за подручје Војводине. (Гласник број 3, 1929. година). До изјашњавања о овој иницијативни тада није дошло, али је Министарство социјалне политике и народног здравља 13. новембра 1929. године донело одлуку о новој територијалној подели Лекарских комора у држави (Гласник број 6, 1929. година) која би одговарала формираним бановинама. Тако да се од 1. јануара 1930. године формирало десет ЛК:

Тако су се на територији коју је покривала ЛК за Србију, Воводину и Срем формирале четири ЛК са укупно  преко 2000 чланова.

У складу са новом тероторијалном поделом 15. децембра 1929. године у Сали Црвеног крста у Београду одржана је оснивачка скупштина ЛК за Бооград, Земун ии Панчево на којој је  за председника  изабран др Момчило Ивковић, тада и председник Југословенског лекарског Друштва (Гласник број 7,  1929. година).

Гласник постаје  власништво ЛК за Београд, Земун и Панчево, а на уредничком месту остаје др Светислав Стефановић. Почиње да излази месечно као заједничко гласило Београдске и ЛК Моравске бановине. Мада је било интересовања и од стране ЛК Дунавске Бановине за заједничким уређивањем и штанпањем Гласника до тога ипак није дошло већ је покренут посебан Гласник ЛК Дунавске банoвине.

Три месеца после оснивсања одржана је годишња скупштина Београдске ЛК (16. март 1930. године) на којој је са задовољством констатовано да је Министарство Народног Здравља и Социјалне политике уважило “већину настојања ЛК“ приликом писања закона о болницима и здраственим општинама, те да се на основу тога очекује отварање нових радних места за лекаре као и отклањање дисхармоније између превентивне и куративне медицине. Такође је изнето очекивање о узимању у обзир мишљења ЛК у писању  закона о социјалном осигурању (предлог београдске ЛК да број прегледа социјалних осигураника не прелази 8 на сат, слободан избор лекара… Гласник 2, 1930. година) Почетком 1931. године на састанку одбора донета је одлука о новчаном учећу Београдске ЛК у изградњи Лекарског дома на Зеленом венцу (Гласник бројеви 1 и 2, 1931. година). Касније по завршетку зграде СЛД уступа део простора за канцеларију ЛК.

На оснивачкој скупштини ЛК за Моравску бановину 29. децембра 1929. године у бановској згради окупило се 184 чланова коморе са овог подручја. Изабран је председник коморе др Малден Грујић затим чланови одбора коморе и чланови дисциплинског суда (Гласник 2, 1930. година). ЛК у Нишу тада није имала своје просторије те су се састанци  одбора одржавали у канцеларији санитетског одељења при Краљевској бановској управи, седнице дисциплинског суда у хигијенском заводу, док је за годишњу скупштину  (27. априла 1930. године) коришћена сала мушке гимназије за коју  је издвојена извесна сума новца ради уплате у фонд сиромашних ђака (Гласник 6, 1930. година). Из активности ЛК у Нишу могло би се издвојити објављивање списка чланова коморе на територији моравске бановине (Гласник 12, 1930. година) и доношење прецизних правила оглашавања лекарских ординација (17.  седница одбора, Гласник 12, 1930. година).

Почетком 1931. године донет је закон о лекарима у чијој  су изради у великој мери усвојени ставови лекарских комора. Њиме је установљен савез ЛК са седиштем у Београду, дата је већа извршна власт ЛК и моћ у извршавању одлука дисциплинског већа (Гласик бројеви 1 и 2, 1931. година). Упркос озбиљним критикама на нацрт закона о социјалној заштити изречених на Интеркоморској конференцији, одржаној у Београду 1. фебруара 1931. године, има се утисак да комора постаје незаобилазни чинилац у свим питањима лекарске струке.

Због немогућности да се финасира од чланарине Гласник ЛК  за Београд, Земун и Панчево после првог броја у 1930. години привремено престаје да излази. Замењује га Гласник Савеза лекарских комора који због различитих потреба појединих комора није био дугог века. Од децембра 1937. године под уредништвом др Драгољуба Сретеновића Гласник се поново доставља члановима  на територији Београда, Земуна и Панчева. У то време комором председава  др Душан Поповић који уједно и руководи седницама Савеза лекарских комора. ЛК је тада била у правној мери консултативно тело министарства народног здравља и социјале политике. Сваки предлог закона у области здраства био је разматран у ЛК, чије се мишљење у великој мери уважавало. Примери за то могу бити усвојење предлога коморе да се запошљавање лекара врши путем конкурса као и уредба о хонорарно раду која је спречавала кумулацију хонорарног рада у мањег броја лекара. ЛК организује јавне конференције на којима износи своје ставове: 18. јануара 1938. године Конферениција о стању у болицама и о предлогу закона о болницама (Гласник бројеви 1 и 2, 1938. година). Дуга јавна конференција посвећена је “о обавезној лекарској служби у народу”, односно о обавезном двогодишњем раду на селу за младе лекаре по обављеном стажу. (Гласник 1, 1939. година). На седници Управног одбора 11. августа 1938. године одлучено је издавање легитимација члановима београдске коморе (Гласник 1, 1939. година). ЛК учествује у стварању колективних уговора између лекара и болесничке касе и других фондова здраственог осигурања. Покреће се иницијатива за пензијским осугарњем лекара преко здрасвене задуге. Дугогодишње залагање ЛК за плаћање лекарског стажа, као и за плаћање волонтерског рада у болницма у току специјализације уродио је плодом за прву категорију лекара (Изјава Министра здравља др Срђана Будисављевића на годишњој скупштини, Гласник бројеви 2 и 3, 1940. година).

Ови успеси су разлог поновног указивања поврења председнику ЛК Београда др Душану Поповићу на изборној скупштини ЛК (Гласник  бројеви 2 и 3, 1940. година).  Неоспорно је да је ЛК тада била у зениту својих активности, али убрзо потом даљи рад ЛК бива замрзнут ратним збивањима, а по завршетку рата долази до њеног укидања.                         

У писању чланка коришћени подаци из:

• Гласника Лекарске Коморе (сви бројеви),
• Архива за целокупно лекарство 1896. година, 1901. година, 1958. година
• Уводни део 175 година болнице у Пожаревцу
• Ко је ко у Југославији 1928. година

Др Милош Бранковић