Ако не препознамо да имамо психички проблем, ако га прећуткујемо и не затражимо стручну помоћ - последице могу бити тешке и озбиљне.

1. Уколико не третирамо, на прави начин, блаже и умерене психичке сметње, може доћи до погоршања психичког стања и настанка болести попут: депресије, анксиозних поремећаја, штетне употребе супстанци, зависности, кардиоваскуларних болести, хормонских и метаболичких поремећаја…

2. Самомедикација је веома учестала код нас лекара. У покушају да сами себи помогнемо, погрешно се лечимо. Не препознајући да је по среди депресија или анксиозност, ми своје несанице покушавамо да ,,средимо’’ бензодијазепинима, стабилизаторима или антипсихотицима. Погрешно верујемо да ћемо своје немире и туге смирити и ублажити алкохолом и травом. Губитак енергије и воље покушавамо да надокнадимо кокаином, модафилином или непримереном употребом анаболика.  

CDC студија из 2013. године је објавила резултате постмортем студије: код лекара који су умрли извршивши самоубиство ДВАДЕСЕТ до ТРИДЕСТ пута су чешће пронађени бензодијазепини, барбитурати, антипсихотици у односу људе који су извршили самоубиство, а нису лекари.

3. Ако на време не затражимо помоћ то може наудити не само нама, већ и нашим ближњим. Особа која има психчиких сметњи чешће улази у сукобе, партнерски односи трпе, јаз неразумевања расте, погоршавају се односи са децом и родитељима, браћом и сестрама, пријатељима, колегама…

4. Повећава се ризик да начинимо медицинску грешку у свакодневном раду и да тиме наудимо својим пацијентима. Депресија, анксиозност, алкохолизам, самомедикација - поред тога што продубљују емотивну патњу нас и наших ближњих, ова стања ометају и рацинално расуђивање и воде нас у штетна понашања. 

5. Расте вероватноћа да наудимо својој каријери и позицији, да нам се одузме лиценца, да нам се привремено или трајно одузме право на рад. Заправо, све оно због чега се плашимо да може да нас задеси ако се пријавимо на лечење због менталних проблема, нас готово извесно чека уколико не започнемо лечење на време. 

6. Вероватноћа самоубиства расте уколико се не јавимо и не затражимо помоћ. Најчешћи разлог који доводи до самоубиства је, управо, нелечена или неадекватно лечена психијатријска болест. Истраживања су показала да, иако су имали подједнаки ниво депресивности, међу особама које су извршиле самоубиство далеко је више било лекра који нису примали никакав третман, у односу на оне који нису били лекари (Gold, K.J. et alt, 2012).