Пандемија изазвана вирусом COVID-19 је значајан психолошки и физички стресор за лекаре и остале здравствене раднике

Тешке слике болести и умирања наших пацијената су свакодневица у овој пандемији. 

Немоћ да увек, свима пружимо медицинску помоћ и свима спасимо живот нам се свакодневно “кези у лице”.

Радимо и више него што можемо.

Радни сати су нам продужени, а услови у којима радимо под опремом, сталном претњом и притиском доводе до телесне и менталне пренапрегнутости. То утиче на губитак енергије, замарање, слабљење имунитета, те постајемо вулнерабилнији да оболимо. 

Данима, недељама, месецима и више од годину дана стално бринемо да ли ћемо се заразити, да ли ћемо умрети, гледамо како нам колегинице и колеге умиру или једва остају живи. 

Муче нас страхови и бриге да заразу не пренесемо члановима своје породице и стални осећај кривице да "некога не убијемо’’ од наших ближњих. 

Доста је здравствених радника који избегавају контакт са ближњима, управо из страха од заразе, чиме додатно себе уводе у још већу изолацију од ове коју нам је пандемија наметнула. 

Не проводимо довољно квалитетног времена са својим породицима и пријатељима.

Самоћа, страх и стална борба за животе наших пацијената, колега и нас самих постаје свакодневница, 24/7/365! 

Медијско неодговорно информисање, као и придружени изостанак разумевања, истинског саосећања заједнице и друштва, уз повремено јавно непријатељство спрам, нас, лекара, додатно појачавају притисак, стрес, утисак изолованости и угрожености.

Потпуно је нормално да наше тело и наша душа реагују акутном и продуженом реакцијом стреса и посттраумастким стресним поремећајем у оваквим околностима. 

Ризик за настанак психијатријске болести је за нас, здравствене раднике, вишеструко повећан у односу на време без пандемије.

Од нас ДЕСЕТОРО ЛЕКАРА, МИНИМУМ СЕДМОРО, у сваком тренутку има или анксиозност или депресију током COVID-а.